Ја сам
Ивана из Србије. Удата сам за Хаићана Доминиканца, заједно живимо у Француској.
Свакога дана, или скоро свакога дана, у току вечере трпеза нам донесе Србију. Недавно
су нам моји родитељи, произвођачи традиционалних производа (ајвар, слатко, џемови, сокови) послали пуну кутију тегли ајвара!
Ајвар је
свима познат традиционални производ из Србије, Свима? Кад сам у контакту са
странцима, што се дешава често, и није баш тако. Онда морам да користим речи
попут намаз, сос, крем од паприке. Али не било које паприке! Мора бити црвена
слатка паприка, из групе сорти са Балкана. Таквих овде у Француској нема.
Остали састојци преукусног ајвара су једноставно сунцокретово уље, со и мало
шећера.
Али није
лако направити ајвар! Моји родитељи вредно раде! Паприке треба испећо, па онда
док се опусте преко ноћи пре него што се љуште, па онда да се ољуште па самељу,
и коначно укувају. Наравно, ајвар се спрема на шпорету на дрва.
Шпорету на
дрва који мој муж са Кариба обожава. За мене, шпорет на дрва је једноставан,
свакодневни део живота породице у Србији. Али он то види из друге перспективе,
са пуно поштовања: за топлоту коју нам даје (за неког ко је дошао са Кариба на
почетку марта у Србију изузетно важно), али уз уштеду дрва, за рерну која даје
мекани хлеб и плотну на којој се кува сјајни ајвар.
Права душа
Србије су људи, и храна коју ти људи, као моји родитељи, праве.
